Autor poznatog romana The Great Gatsby, po kojem je snimljen film, američki književnik F. Scott Fitzgerald napisao je rečenicu koja fantastično opisuje ljeto. Rekao je: “ I tako sa suncem i velikim brojem listova koji rastu na drveću imam to poznato uvjerenje da s ljetom život iznova počinje. “ Isti osjećaj imam i ja, svake godine kad s torbama dođem na Jadriju, na misec, misec i po, nevažno. Moj život svaki put tamo počne ispočetka. Tamo se rađaju oni najspontaniji i najiskreniji segmenti naših života. Moja želja da sve ovo ne prikažem u totalno idiličnom stilu, nije uspjela. U mojoj glavi se gomilaju sličice litnjih života i jednostavno dominiraju slatki, smišni, gotovo opipljivi opisi. Jadrija. Tamo nema suludih gradskih skečeva, autobusa, likova koji po istom rade nerede, ne mirišu sjajno i nisu ljubazni. Nema ulica pretrpanih restoranima, di su stolovi posloženi između hrpica izmeta. Nema gradske gužve i žege. Samo je jedan restoran i vlasnici pasa hodaju s vrećicama. Nismo u Kini, ali na Jadriji imamo kineski zid i tamo se ne igra stolini tenis (ping-pong) na stolu za stolni tenis, nego se sidi na njemu. Tamo ljudi jedni druge pripoznaju iz daljine po kupaćim kostimima po uzorcima na njima, jer ih nosimo dok nam ne počnu ispadati koliko im se razvuka laštik. Na Jadriji ne moramo vidit jedni druge, bitno da se čujemo iz kuća, tu smo. Kuvaš vanka, ubodeš se na ježa u čistom moru, slušaš laste kako pričaju, sidneš na smrdljivog martina, mrav ti hoda po nozi, ubode te osa, komarcima si slikarsko platno, oprži te sunce… A kad se umoriš od odmora odeš napraviti đir i nagradit se najpoznatijom krafnom na svitu. I voliš biti tu, moraš, jer ako nisi bojiš se da ne propustiš neki detalj mista. I kad te boli glava susida će dati tabletu, ako padneš s bicikle susid će ti dati flaster, ako nemaš kapulu ima neko. Ako te triba odvest u grad kupit spizu na pijaci, uvik imaš s kim, samo staneš na cestu u 7 ujutro i prijevoz će naići. Dok pada sunce i loviš njegove zadnje dnevne zrake, sidiš isprid kuće, a onda on, jedan od njih, dobri stari susid dobacuje tako glasne komentare da je nemoguće to ignorirati i suzbiti smijanje do suza. Prolaze tako neke žene, a on dobaci: „Nu nji' dvi, di će one, debeloguze i još se utegle nako, ma nu.“ Ili prođe stariji čovik koji trči po mistu, a on iz drvene stolice dobaci: „Ma, vid' njega starog prdonje, muke ti, di se on zaputia, crknit će od puvanja, moga je teke još ubrzat.“ I tako se nasmiješ svakog dana ispočetka. A odlaskom lita počinje postjadrijski blues. Svi se razbacaju po svitu, doslovno po svitu. I dugo sam razmišljala o nečemu o čemu razgovaram često s ljudima nakon lita. Zašto ne pate svi toliko kad prođe lito?! To je proces koji mora vrime zaličiti, kod nekih. Valjda je tako s nama koji ne znamo za lito u gradu. S nama koji imamo kućice pored mora. Jer oni koji ga provode u gradu, tuguju i oni za litom, ali onako potiho u sebi, dok se gube u svakodnevnim aktivnostima i navikama koje se nisu tokom litnjih miseci puno prominile. Ali kad prođe ovo naše jadrijsko lito mi ne tugujemo potiho. Mi tugujemo glasno. Razgovaramo o tome, vičemo o tome, jadamo se, zovemo se, prepričavamo, smijemo se. Tako je to. Stolovi i katrige su u vikendicama, vrtovi su već puni lišća, mulići su puni kamenja koje je vitar raznia, štekati su prazni. Priko kineskog zida koji imamo, a nismo u Kini bacaju se veliki valovi, pust je ka' i vodovod na kojem smo svi bar jednom oderali kolina penjući se u noćne sate. I dok šetaš nekim gradom po rujanskom lišću, koje ti šuška pod debelim đonovima cipela, Šibenikom, Zagrebom, Splitom, Rijekom, Pulom ili tko zna kojim, sve je lipo i zabavno, ali sitiš se borovih iglica i Guštine uvale. Dok u dekici zamotan gledaš po stoti put neki film na televiziji u neku hladnu zimsku noć sitiš se kako si u restoranu piva uz gitaru i neko vino. Ili dok ideš na noge stavit dosadne debele bičve, sitiš se svojih stogodišnjih japanki, izlizanih, jadrijskih koje te čekaju u vikendici, željne tvojih stopala po kojima su tako lipo oblikovane. I onda odjednom iz svih tih sjećanja, koja taman prestanu biti svakodnevno prisutna i pomalo se pretvaraju u duboke skrivene uspomene, izrodi se opet lipanj, lip i raspoložen za pustolovine, za lito, ušeta se nečujno u život. I u svoj toj nostalgiji za tim malim mistom odjednom se stvoriš tamo, nekako naglo. Susretneš sve te drage, smišne, mlade, starije, razdragane ljude kojima znaš svaki pokret, mot, sretneš dicu koja ti se vesele. I jedni drugima samo kažemo: “ Evo nas opet, vi'š kako je brzo prošlo, a?! Nismo se ni okren'li, a već smo tu. Opet!“ Blagodati lipe prirode nekako očiste i dušu i tilo i to bude važnije od svega drugoga. Je. Ima i ružnih stvari. Lajavog svita, dišpetožastih i ljubomornih. Ima i svađa i beštimanja i poneka krađa i divljaštvo. Ali sve to na kraju lita zatrpa kamenje koje vitar pobaca okolo, pa valovi to odnesu tamo negdi daleko prema pučini. A onda u novo lito čistimo kamenja isprid svoje kuće i opet sve ponovo.
