Malo je ljudi koji se, poput 81 – godišnje, Marice Malenice mogu pohvaliti posebnom vrstom čak 50 – godišnjeg staža, staža prodavačice na šibenskoj pijaci koji podrazumijeva, kako kaže ona, samo rad,rad i rad. Svakog jutra bi već u pet sati bila na pijaci, po kišu, suncu, ledu... Kad bi popodne došla kući odlazila bi sa suprugom u polje i onda sutradan sve iz početka.
„Bijednica sam bila otkako sam iz matere ispala pa sam morala raditi od malih nogu. Ja sam iz Danila Birnja i tamo sam se i udala. Tamo imamo i svoju zemlju i svoju kuću. Sve smo to napravili moj muž i ja, a sada to propada jer on je umra, ja ne mogu puno raditi sama, a dica imaju svoj posao. Njive nam sada propadaju, a muž i ja smo znali dnevno Hrvatskoj vojsci prodavati 500 kili zelja. Nesritna sam kad to vidim. Srce me boli. Prije sam na pijaci svašta prodavala i od toga se dalo lipo živit. Imala sam puno prasaca, jaja, tuka. Prodavala sam prije po 500 jaja dnevno. A sada nam ništa od toga ne daju prodavati, samo zelenje“, kaže Marica koja, unatoč napornom radiu i u teškom životu na licu nema niti jednu boru.
Marica je svoj staž kumpavende počela najprije na Starom pazaru, a prisjeća se da je prvo što je u Šibeniku prodavala bile oskoruše.
„Došla sam ih prodavati najprije doli na obalu, na staru ribarnicu. Pitaju me žene koliko koštaju, ja im kažem cijenu, a one meni da je to skupo. Poslušala sam i pojeftinila ih. Moraš kupce slušati“, ističe Marica.
Kad se 1967. otvorila šibenska glavna tržnica ona je među prvima zakupila banak i tu je ostala do danas. Rijetki su dani kada ne dolazi na pijacu, a redovno je prodavala svoju robu i u ratu, pod granatama.
"Itekako sam ode zaradila mirovinu, ali niko za to ne mari. Srića je šta imam malu mirovinicu od pokojnog muža i to je sve. A danas e na pijaci malo zaradi. Možda 30 – 40 kuna dnevno. Nema ljudi, nemaš kome prodati. Prije je to bilo puno drukčije i od ovog se dali lipo živit. Moj muž i ja smo odškolovali dvoje dice. Radili smo puno, ali nije mi ža jer za bolje nisam znala.“, kaže Marica.
Otkako joj je umro suprug ne dolazi baš svaki dan, ali je na pijaci vrlo često. Dolazi autobusom, ne više od pet nego oko 8 sati. Prodaje, kako kaže, svega pomalo- nekoliko kilograma zelja, salate, koji kilogram kupusa, mrkvice...
„Nije mi naporno. Iđem punom voljom. Šta ću u kući sama. Ode bar vidim svit, popričam s njima, malo se razonodim i dolazit ću dok god budem mogla. U nikog se ne diram. Nikad se ni s kim nisam posvadila u ovih 50 godina“, kaže.
Maričinu dobru narav potvrđuju u njeni kupci, neki koji kod nje kupuju već više desetljeća. „Kupujem kod Marice otkako znam za sebe. Kupovala sam i koke i pivce, jaja. Čak mi ih je u firmu donosila. Ima sve lipo, kvalitetno, domaće. Nikad nije mušteriju prevarila ili podvalila. Nikad nije bila nervozna ili ljuta. Uvijek je nasmijana pa nije ni čudo da je zadržala sve svoje mušterije“, kazala nam je jedna od Maričinih stalnih kupaca.
