Nastavljamo objavljivati crtice iz života na Baldekinu u prvoj polovici prošlog stoljeća iz bilježnice prof.fr. Mladena Friganovića.
Adonis s Baldekina
Zvali smo ga Antić od dragosti. Bija je građen ka naslikan, najbolje od sviju nas. Bija je jak, ima je prekrasno tilo i ljepuškastu glavu. Bija je Adonis s Baldeikna. Oličenje muške lipote. Bija je dobroćudan. Vesel. U moru je bija nespretan. Pliva je lošim stilom i bija je spor. Al na suvom je trča ka Macista ili Jessy Ovens. Bija je brz za nevirovat. Svakog bi od nas pušta deset petnajst metara naprid i do stotog metra bi nas pristiga. Mislili smo da će bit prvak svita u trčanju. Ali, rat je sve prekinija. Antić je strada. Poginija je u sedamnajstoj godini života nigdi u Bosni, u Bosni grobnici mladosti Baldekin Drage, Fabijana, Tonka, Suše, Tome, Ćire, Metoda, Lovre, Mirka, Petra, Branka, Badala, Dane i mnogih drugih koje više nikada nisan vidija kad sam se vratija iz konc logora. Život bez nji bija je na Baldekinu bidan. Dugo mi je tribalo za doć k sebi i svu tu žalost pribrodit.
Cikove bikove di pale tu i ostale!
Uz sve igre igrali smo se i na cikove. Cikove su kovilje, vitke trave sa svilenim vilinskim vrhom. A kako smo pravili cikove od kovilja? Kovilje ka i smilje raste po kršu i zori potkraj lita. Onda bi mi nabrali naramak kovilja, izvukli iz nji tanane niti pa ih svezali u rokuveti. Te smo rukoveti vrhom namakali u blato i bacali u zrak vičući: „Cikove bikove di pale tu i ostale!“ I onda bi se divili kako naše cikove uvik padnu jednako s blatom uza zemlju. Bila je to lipa igra. Smilje smo zvali smij, a kovilje, cikova. Ne znan zašto. Igra na cikove zaboravila se. Tamo gdje smo brali smij i cikove, na Humcu, Pisku i Mažuricama, danas su nikle nove baldekinske kuće. Adio moje lipe cikove! Zbog in.
Ako si pošla spat
Triba sam poć u školu. Ima san starijeg brata i uzanj san već zna čitat i pisat, a zna san i abak što će reć računat. Zato me mater tila upisat u pučku školu sa šest godina. Nisu me tili primit. Onda me dogodine išla upisat u preparandiju, al tamo su išla gospodska dica il dica oni što su znali podmitit. Nisu me primili. Unda je ona išla u svetog Frane da me tamo prime, ali su rekli da nisan dite iz Grada nego iz Varoša. Nisu me primili. Na kraju me odvela u Julovića. Tamo su me primili. Prvi dan učiteljica je propitvala ko šta zna. Meni kaže da njoj zavolju zapivan jednu pismu. Ja zapivam „Ako si pošla spat“. Ona se smije. Kaže:“Pametno dite, al nema baš dobro uvo.“ Poslin je pričala kako san piva i falila se da u školi ima najmlađeg korteđanta na svitu.
