Bračni par Slavica i Josip Trogrlić već 25 godina na šibenskoj pijaci prodaju voće i povrće, uvijek na istom mjesto- na sredini prvog banka kada dolazite iz središta grada. Uvijek nasmiješeni i ljubazni, on pričljiv i duhovit, ona tiha i diskretna, postali su institucija šibenske pijace.
„Tu smo 25 godina. Došli smo iz Bosne zbog rata. Ja sam prije toga radio u željezari Zenica. Taj nesretni rat koji nam je sve oduzeo doveo nas je u Šibenik. Dugo vremena smo bili podstanari u Zablaću, a sada imamo svoju kuću u Ražinama. Prodajem sezonsko voće i povrće s imenom i prezimenom, dakle samo domaće ili iz regije, ali točno znamo odakle dolazi i tko je uzgajivač. Ne radimo zimi nego od Uskrsa kada počinje ponuda domaćih proizvoda.
Mi stojima iza kvalitete i porijekla ovog što prodajemo, a ne znam koliko nas je takvih. Voli bih da me svi koji se zaklinju u to da prodaju domaće proizvode odvedu na neku svoju njivu ili u svoj voćnjak. Svi kao prodaju domaće trešnje, ali ja vas iz ovih stopa mogu odvesti kod uzgajivača kod kojeg ih ja kupujem.Imamo , recimo i Krstičevićevu breskvu i nektarinu i ja vas mogu odvesti da vidite taj voćnjak”, otvoreno priča Josip.
Tim se poslom od početka bave žena i on i čini se da se dobro slažu, da se nadopunjavaju.„Nekada se posvadimo , ali dobro funkcioniramo.Ona je moja jabuka. Sve radimo zajedno, ali nekada, naravno, uz trzavice. Takav je život”, ističe Josip.
Kupci ih najčešće zovu Bosancima, a ne po imenu i prezimenu. Kažu da im to ne smeta jer su ponosni na svoje porijeklo, ali u Bosni su proveli samo pola svog života, a ostalu polovicu u Šibeniku.
„Prije 30 godina sam izašao iz ratne Zenice i došao u Šibenik. Moji su preci s Hvara, ali ne smeta mi što me zovu Bosanac. To mi je simpatično. Ovdje nam nije loše. Imamo dvoje djece koja su završila škole, samostalni su,a mi se držimo zajedno i osjećamo se kao dio ove lokalne zajednice. Svagdje ima svega. U svakom žitu ima kukolja. Nekad ja ne valjam, nekad drugi, ali ja prvo počnem od sebe. Među ljudima ima puno ljubomore i zavisti. Čim nešto kupite pitaju odakle vam to. 18. travnja je pao HVO u Zenici. Ja sam se 19. travnja vratio kući i našao oca mrtvog i zapljenu kuću u kojoj sam živio s roditeljima, ali nisam posustao.Život ide dalje, milijunu ljudi ostaju bez kuće, protjeruju ih... Ja se držim jednog savjeta mog pokojnog kuma koji je govori „kad ti je najteže, digni glavu da ljudi misle da ti je dobro”.
