Znameniti Splićanin Ante (Antonio) Ružić - Baćo, da baš onaj legendarni Baćo ovjekovječen u fenomenalnoj televizijskoj seriji „Velo misto”, nije bio običan redikul kao što bi se moglo pomisliti. Ne! Baš naprotiv. Taj splitski osobenjak, atlet i slavni trkač maratonac po čemu ga se pamti, bio je obrazovan, nadaren i poduzetan, a ostavio je značajan trag u novinarstvu kao satiričar te izdavač i urednik čitavog niza humorističkih listova od kojih je neke sam popunjavao od prve do zadnje stranice.
Najpoznatiji Baćini humoristički listovi bili su Kalamita, Kukumar, Lavandera, Luce Kusa, Marun, Palombaro, Rešeto, Rombizon, Šajeta, Škovacin, Šupljača i Zvončić, a izdavao je još toliko drugih humorističko-satiričnih novina da im se ni imena ne zna. Svoj najpoznatiji i najbolji humorističko – satirčki list Rešeto tiskao je u Šibeniku.
On je često dolazio u Šibenik. Svoje trkačke, novinarske i humoristično – satirične skitnje pretapao je u pomalo čudne tekstove među koje pripadaju i njegovi šibenski opšervacijuni i imprešijuni. To je neka njegova posebna novinarsko – literarna vrsta duhovitih, ježovitih haiku putopisa.
Ljepotama i znamenitostima Šibenika nije se puno bavio. Više su ga zanimali ćud i narav Šibenčana.
Kakvi su Šibenčani opisao je u jednoj rečenici sročenoj poput oglasa: Šibenčanin, mladić pun žarke ljubavi, ognja, vatre, plamena žarka te neskroman i notorni egoist traži mladu ženu udovicu s bogatim mirazom da od njega napravi čovika i skuva mu gulaš od zeca.
Baćo se divio stasu Šibenčana i u svakoj je zgodi tvrdio da je svaki Šibenčanin veći od kampanela sv. Duje, ali da mu je ego još i veći. Zbunjivao ga je šibenski govor. Nikako nije mogao dokučiti o čemu Šibenčani razgovaraju pa je taj fenomen ovako opisao:
-Nu, moje je veći od tvoga.
-Aj kuragu. Nu ga. Ma nije nimoj veći, ali je lipši.
-Muč, moj je veći i ti bi da deset svojih za mog malog.
-Aj kuragu ti i otaj tvoj basetni. Ja ti svog mogu metnit dioš.
-Da moš tibiga prije izvadija neg metnija di treba.
Baćo, neupućenima u šibensku konverzaciju objašnjava da ta dvojica Šibenčana razgovaraju o svojim – zetovima!
-E, al nije ni to sve – upozorava Baćo i priča kako Šibenčani, iako je svud po Šibeniku postavljena električna javna rasvjeta, kada gredu gradom svitle si put feralima.
-A ako kojeg pitaš, križ mu ljubim, šta će mu feral kad svitli letrika on ute blene i zazivlje Gospu jer bo da su mu i ćaća i dida i pradida odili gradom s feralom i kad ni bilo letrike.
Posebnim čudom Baćo je smatrao šibenske kavane, osobito kavanu Astorija u prizemlju hotela Dela Ville.
-Pazi vako, piše Baćo, - ušbeniku kako se reče pošbenski ima ta kavana Astorija. Rekbi kavana ko kavana, al nije. U toj ti se kavani, narafski ne pije kava jer ko bi ušbeniku pio kavu u kavani. Tu ti se pije ponajviše pivo iz Sarajeva i Beča, a u čudu se gleda ako neko naruči vino. Još je čudnije da se u toj kavani gostima za zabavu upriličuju varijete, koncerti klasične glazbe, glumački igrokazi, pravo kazališta i povr svega – balet.
Kakav balet? Pravi balet! U kavani? E, u kavani. Al ni to nije najlipše nego je najlipše da je ulaz bezplatan. E sad da je ta Astorija jedina čovik bi na to rukom odmanija kad se nauživlje baleta i Mozzarta. Al nije jedina. Ima u Šibeniku i jedna konoba. Vodi je Špiro Karađole. Izvana, iznutra niš – konoba ko konoba. Ima vina crna, bijela. Ima rakije, ako se baš inzistuje. Sve na kvarte i politre i trikvartače. To je u redu na to se čovik lako svikne, ali taj Šipro Karađole od spize ima samo bakalar i baklavu, a njih trži samo na terine. Nema na pijate, porcije... samo na terine. Meni je kod Karađole dobro bilo jer nisam ništa platija zato što samo zapiva:
Baaaaa ćo
Baaaaa klava
Baaaaa kalar
Baaaaa dava
Više pročitajte u Volim Šibenik
