Profesor dr. Mladen Friganović, kojeg se generacije učenika sjećaju po udžbenicima geografije koje je napisao i iz kojih su učili bio je fetivi Šibenčanin, zaljubljen su svoj grad do kraja života iako je iz Šibenika otišao na studij i nikad više u njemu nije živio. Tu je svoju ljubav prema rodnom gradu koji ga je oblikovao prenio u crtice iz svog djetinjstva i mladosti koje se godinama pisao na izvornom „šibenskom“ , a svoj je rukopis prije smrti ustupio časopisu „Volim Šibenik“. Većina toga je objavljena, a pronašli smo dvije zanimljive pričice o baldekinskim i općenito šibenskim prezimenima:
Puno se na Baldekinu pričalo kako su mnoge stare obitelji minjale prezimena. Valjda zbog žendibi ili podile imanja kad bi stari umirali ili tko zna zašto na Baldekinu je dil obitelji Junakovića prema u prezime Mikulandre, kažu po nekom Mikuli, neki su Grguričini postali Stošići po didu ili babi Stošiji... A nekima je valjda bilo jednostavnije za reć ili su ih krivo upisali u knjige pa su to uzeli ka svoje. Tako su Zenici postali od Zehnića, Zjačići od Sijačića, a Labure od Halaburića... A zašto su Miljasi postali Stojići, Moduni postali Antuncu, zašto su se Jakšići prozvali Ninići, a familija Erceg uzela prezime Picula to ne bi znao reći, a čini se da nije zna ni vridni profesor Ante Šupuk koji je sve to izučava.
A mi Friganovići, oklen nama prezime. Knjige kažu da Friganovići nisu minjali prezime jer je u knjigu goričke župe još 1560. bija upisan neki Nikola Friganović. Bilo je neki priča da su Friganovići dobili prezime zato što su po gostionicama običavali naručivat porciju friganovića, a to je bila porcija friganih jaja s pršutom ili panceton. Ali nije bilo tako. Stari su se Friganovići samo znali pofalit da su marendali friganih jaja i pršuta. Od toga je nastala uzrečica:
-Marenda sam jaja i pršuta ka Friganovići!
A onda se to prilipilo u baldekinski govor pa kad bi neki Baldekinjanin doša u gostionu il tovernu naručija:
-De mi porciju friganovića.
Tako mi Friganovići nismo friganovići nego smo Friganovići oduvik i ikada nismo minjali prezime osim jednog našeg Friganovića koji je otiša u Ameriku i uzeja pravo amerikansko prezime - Matavulj.
O dobroj duši Stipi Friganoviću
Stripe Friganović bija je čovik velika nosa i dobra srca, ali to da je dobra srca nije se vidilo na prvi pogled za razliku od njegova nosa. A nije se vidilo jer je obično bio mrk i stalno je mrmljao seb i u brk:
-Da bi li jušto ne bi li.
Gega bi se s noge na nogu od kuće do prve toverne nakon marende, a oni veliki nos bija mu je ka pitarić. Bija je mrk, al neka opet je isto drag. Pušta nas je u obor da se igramo s magarcem, a ni fafarinki mu nije bilo ža pa nam ih je dava. Al jednog se dana prominija. Bilo je tako da je mu je njegov magarac ugriza jedinog unuka. Zamislite njegovog se unuka drznija ugrist tovar i to njegov vlastiti. Bio je tako bisan da je tovara obisija na fafarinku. Tako ga je kaznija, ali kaznija je i sebe jerbo nakon toga više nikada nije bija isti. Posta je mrk ki garbun i nikada nije skida kaban. Usrid lita bi sjedio u kabanu ispod slara ili pod smokvom i govorija:
-Da bi li jušto ne bi li ovo je ništa ugrijalo.
Ali kaban sa sebe nije skida
