Još nismo iscrpili bilješke o životu na Baldekinu uoči i neposredno poslije 2. svjetskog rata koje je ostavio prof. emeritus i veliki zaljubljenik u svoj rodni Šibenik Mladen Friganović. U nastavku slijedi njegova priča o Ačimu s Baldekina i „špijanju“ kuće koja nije bila ni butiga ni toverna.
Zvali su ga Ačim. Niko mu nije zna prezime, ni pravo ime ni okle je bija. Uvik je iša po Baldekinu s vrićom priko ramena. Malo je govorija, a i to onako ispo glasa, sebi u bradu, al samo ako bi ga kogod štako pita. Nika nije ima na sebi postole, ni liti ni zimi. Nika ništa nije ima ni na glavi, bila kiša, sunce ili bura. Liti u prašini, a ujesen i zimi u blatu ostavlja bi za sobom trag svojih velikih stopala ka da je Kiklop. Iz njega je uvik titra neki smij, ka da sam sebe zabavlja. Nikome nije smeta. Nije volija dicu, ali dica su volila njega. Ali, jednog dana pročuje se da je Ačim umra! Eno ga, kažu, u mrtvačnici. Našli ga škovacini u konalu. Ugrizla ga, kažu, pantagana pa umra. Baldekinom prostrujala neka tuga, tišina i žal zbog Ačima. I nama dici bilo je puno ža. Kad sutradan, eto ti Ačima! Čudo Božje! Oživija Ačim! Svi se čude, a Ačim kaže:
-Biće da san malo više popija pa lega u konal, a diću nego u konal, ugrizla me pantagana pa san zamra. Probudija san se tamo di drže mrce. Jedan je ima pod glavon lipi veliki kušin. Ja ga uzeja sebi podglavu i jope lipo zaspa. Kad je ujutro sunce granilo, lipo san se diga i evo me ode di san sada.
I tako je Ačim oživija na čudo ljudi i radost dice.
Kako smo špijali kuću koja nije bila ni butiga ni toverna i učili ono što nismo mogli naučiti u školi
Mi dica s Baldekina, ka svaka mularija, bili smo čuli i slušali od starijih o babi Đildi i „Pik baru“, ali to je bilo na drugoj strani grada pa se nismo mogli o tome, o čemu se ispo glasa priča, uviriti sami ili kako se običavalo reć, iz prve ruke. O čemu stariji pričaju znali smo nešto iz našeg špijanja po Brdu jubavi. Al onda je doša veliki rat. Prispili Talijani da ne kažem fašisti, zapošeštali grad i sve ono što je bilo slobodno za njiove vojnike. Zapošeštali su nike kuće, obore, štale i litnje kužine. Na Baldekinu zapošeštali sve to u Sunara, Friganovića, Gojanovića i drugih koji su što imali pa i one Šarine barake kod sv. Križa. I, vojska ka vojska. Brdo jubavi postalo im tisno pa su jubav stali tražit na drugim mistima. To je vidila jedna Manda koja je na Baldekinu kupila kuću od nekog Baranovića zvanog Prometo pa se dositila da bi mogla zaradit koji šoldo ako izda nikin curama sobu. Tako je i bilo. Nije prošlo ni dan dva, a vojska se stala jatit oko te kuće. Vojnici čekaju u redu, ulaze i izlaze, lipo jedan za drugin, mirni, veseli, a ništa ne nose unutra i ništa ne iznose vanka. Mi mularija razumili smo da to nije ni toverna ni butiga. Da bi mogli špijat i naučit ono što se nije učilo u školi, a bome ni kod kuće pokazivali smo vojnicima najbliži put do Mandine kuće pa nas ne bi potirali. Inšoma! Bila je to dičija znatiželja, a bome bi ja i danas špija jubavnike jer čovik ostari, al za nike stvari zauvik ostane sritni mulac.
