Nastavljamo objavljivati sjećanja na život na Baldekinu i cijelom Šibeniku između dva svjetska rata koja je zapisao prof. dr. Mladen Friganović koji je djetinjstvo i mladost proveo upravo na Baldekinu, u takozvanim kućama Friganovića na mjestu kojih je izgrađena sadašnja osnovna škola Jurja Šižgorića. Profesor Friganović kojeg su u Šibeniku zvali Moša zapisao je ta svoja sjećanja po šibenski čuvajući tako mnoge pojmove i izraze koje smo odavno zaboravili, a mlađe generacije ih nisu nikada ni čule.
Na Baldekinu nije nam triba leroj jerbo je Tiho Čular svako jutro jušte u sedan uri prolazija i uvik je nešto zvižda. Iša je po španjulete za svoga ćaću. Španjulete je kupova u Špire Guberine, rečenog Finka. Jope je iša po istom poslu točno u podne. Bija je bolji od leroja. Čim bi puka kalun na fortici svetog Mijovila, eto Tihe zviždi i ide po španjulet kod starog Finke i po litar vina za svog starog Čulara koji je bija afita gornji kat druge Ćićmirove kuće i vrtal, a bavija se cvićen, čelama i viskom. Ka u sedan uri i u podne bilo je i osan uvečer i liti i zimi. Pitali Tihu zašto ide po istom poslu tri puta u danu kad sve može obaviti jutron? A on reče uvik isto:
-Triba tako ili nikako. A Zašto? Zato što bi moj stari kada bi ja sve što triba donija ujutro popija i popušija do podneve. I šta onda? Aj reci mir, šta onda? Samo bi ima štetu. Trošija bi više šoldi, a ovako novce štedim, a trošin samo vrime kojeg imam kolo oš i postole koje ionako nemam.
Tako je govorio Tiho Čular koji je bija ka leroj, al svi su znali da on to čini da mu se ćaća ne uspava jer mu je pono vridija za zalivat cviće, brinit o čelan i jošter mu je pomaga pravit lumine. A lumini su dobro kurili, ma ka bonbone, jer svaka je kuća na Baldekinu i Šibeniku morala imat lumin za pokoj dušaman.
Vicko koji je živija i umra ka da ga nije ni bilo
Bija je na Beldekinu i taj Vicko. On je nama Friganovićima bija neki rodijak. Bija je šunje. Nisi zna je li to od dobrote ili zloće, je li od zadovoljstva il ljutine, od pameti il od zatucanosti. Ali, nikome nije smeta niti je volija da njemu iko smeta. Vicko je bija Vicko, a Vicko ka Vicko. Živija je ka da nije bilo. A kad je umra ništa Baldekinu ni falilo. Vicko je i umra kada ga nije ni bilo.
Dvi velike glave, bokun i bubak sridon i suboton
Najlipši dičji dani na Baldekinu bili su srida i subota zato što su matare siron i suboton mislile kruv. Ka bi izmisile kako triba pravile bi dvi velike glave i jedan bubak. Glave bi bila za familiju, bubak se dava pekaru za ujam, a bokun za pispaje. Pispaje su bile najboja poslastica koja se mogla zamislit. Sve su matare s Baldekina pravile pispaje i svakom su djetetu pispaje njegove matare bile najslađe. Meni su bile najslađe pispaje moje matare posebice ako ih je posula cukrom i ako malinovo uje u kojen ih je frigala nije užeglo. Kad bi matare mislile kruv mi dica nismo gledali ni glave ni bubak nego samo koliki je bokun za pispaje.
Lavadura za prasce i kruna bombona kod Turčina
Jednom je ćaća posla kod Duje bačvara po lavaduru za prasce. Duje je ima bačvariju kod sv. Frane. Pravija je karatele, bačvce, baje, lušijače i lavadure. Nije meni bilo teško ić po lavaduru, al bili smo u ratu s "franjevcima", mulciman koji su živili oko svetog Frane. Ćaći nisa smija reć da ne mogu ić jer bi ogriza lozu pa sam skovao plan da moja ekipu s Baldekina ide samnon. Išli smo ka neka vojska. "Franjevci" su nas vidili, al nas se nisu usudili napast. Kad sam donija lavaduru za prasce ćaća mi je dinar za lizalicu i krunu mišanih bonbona kod Turčina pa smo se svi osladili i cili dan pričali kako smo prava ekipa.
