Nastavljamo objavljivati sjećanja na život na Baldekinu i cijelom Šibeniku između dva svjetska rata koja je zapisao prof. dr. Mladen Friganović koji je djetinjstvo i mladost proveo upravo na Baldekinu, u takozvanim kućama Friganovića na mjestu kojih je izgrađena sadašnja osnovna škola Jurja Šižgorića. Profesor Friganović kojeg su u Šibeniku zvali Moša zapisao je ta svoja sjećanja po šibenski čuvajući tako mnoge pojmove i izraze koje smo odavno zaboravili, a mlađe generacije ih nisu nikada ni čule.
Zvali su ga Ačim. Niko mu nije zna prezime, ni pravo ime ni okle je bija. Uvik je iša po Baldekinu s vrićom priko ramena. Malo je govorija, a i to onako ispo glasa, sebi u bradu, al samo ako bi ga kogod štako pita. Nika nije ima na sebi postole, ni liti ni zimi. Nika ništa nije ima ni na glavi, bila kiša, sunce ili bura. Liti u prašini, a ujesen i zimi u blatu ostavlja bi za sobom trag svojih velikih stopala ka da je Kiklop. Iz njega je uvik titra neki smij, ka da sam sebe zabavlja. Nikome nije smeta. Nije volija dicu, ali dica su volila njega. Ali, jednog dana pročuje se da je Ačim umra! Eno ga, kažu, u mrtvačnici. Našli ga škovacini u konalu. Ugrizla ga, kažu, pantagana pa umra. Baldekinom prostrujala neka tuga, tišina i žal zbog Ačima. I nama dici bilo je puno ža. Kad sutradan, eto ti Ačima! Čudo Božje! Oživija Ačim! Svi se čude, a Ačim kaže:
-Biće da san malo više popija pa lega u konal, a diću nego u konal, ugrizla me pantagana pa san zamra. Probudija san se tamo di drže mrce. Jedan je ima pod glavon lipi veliki kušin. Ja ga uzeja sebi podglavu i jope lipo zaspa. Kad je ujutro sunce granilo, lipo san se diga i evo me ode di san sada.
I tako je Ačim oživija na čudo ljudi i radost dice.
Nagrada pobjedniku – tri ure klečanja na kukuruzu
U proliće 1938. godine na Fratarskoj ogradi, tamo di je danas spomenik Draženu Petroviću, zaratili smo protiv mulaca s Plišca koji su nam se tute uplitali. Bilo je žestoko. Zaškajali smo ih tako da su se morali povući iza ograde. Nisu nam mogli ništa jerbo smo imali dvojicu najboljih za zaškaljavanje, Ivu Ergu i Tonka Ćićmira. Bitka je bila tako žestoka da smo zaškajali i kuću upravitelja željezničke stanice! Pozvali su nam roditelje na policiju, a oni su nas dobro ogrezli. Morali smo za kaznu tri sata klečat na kukuruzu. Plakali smo, al smo bili sritni jer smo pokazali Plišćanima da smo uvik jači.
Pašta šuta kutljon, a čorba pinjuron
Zaintačila se na fusbalskoj Livadici dvojica. Jedan je bija sa Škopinca, a drugi s Baldekina. U svađi došli do toga da dokažu koje iz boje kuće, ko je bogatiji. Ka je onaj prvi reka onom drugom da je mižerija, taj mu je odgovorija:
-Tiš meni govorit. U mojoj se kući ide pašta šuta kutljon, a u tvojoj se ide čorba pinjuron!
I to je postalo ka neka legenda na Baldekinu. Puno se to s kutljon i pinjuron ponavljalo u svakoj zgodi i nezgodi.
